Град и звезде

Попут блиставог драгуља, град је лежао на прсима пустиње. Некада је био подложан променама и преиначењима, али сада је Време текло мимо њега. Ноћи и дани низали су се преко лица пустиње, али на улицама Диаспара владало је вечно поподне и тама се никада није спуштала. Дуге зимске ноћи могле су мразом да окују пустињу, ледећи последње остатке влаге у разређеном ваздуху Земље — али град није осећао ни топлоту ни хладноћу. Он није стајао ни у каквој вези са спољним збивањима; био је то свет за себе.

Људи су и раније подизали градове, али никада сличан овоме. Неки су трајали столећима, други миленијумима, пре но што је Време развејало чак и њихова имена. Једино се Диаспар ухватио укоштац са Вечношћу, бранећи себе и оно чему је пружао окриље против спорог осипања векова, разорне моћи труљења и погубног дејства рђе.

Од часа када је саздан, океани су нестали са површине Земље, а пустиња се распрострла читавом планетом. Ветрови и киша сатрли су у прашину последње планине, а свет је био одвећ уморан да би изнедрио нове. Град за то није марио; чак се и сама Земља могла претворити у прах и пепео, а Диаспар би и даље штитио децу својих твораца, носећи безбедно њих и њихова добра низ реку времена…